SNOVI
Noćas sam ponovo sanjala svoj zavičaj.
Mali gradić u kojem sam se rodila i odrasla.
U kojem sam provela najlepše dane svog odrastanja i formiranja u današnju ličnost.
Moj grad. Lep, prelep. Fensi, što bi rekli današnji mladi. Ali bez duše.
Sve je u njemu bilo novo, sređeno. Nove građevine, okrečene fasade.
Prepoznajem mesta kuda sam prolazila, gde sam šetala.
Sve je novo a opet, meni poznato.
Ali duša boli. Nije to više onaj gradić u kojem sam ja živela.
Nisam više ni ja ona koja sam bila.
A htela bih da budem. Da još jednom osetim onaj dašak lepote i lakoće življenja.
Нема коментара:
Постави коментар