Prvi sneg

Pao je prvi sneg. Zabeleo krovove, okitio krošnje drveća, doneo radost u domove. Zamirisao na šumadijski čaj, toplu pogaču i pečene krompire. Zacrveno po koji nosić, posrebrio po neku glavu vrednih ranoranilaca.

Doneo zimsku idilu. Podsetio na neko davno prohujalo vreme. Razgalio po koje srce.

Volim sneg. Ja sam zimsko dete i valjda je i normalno da volim zimu. Volim snegom prekrivena brda i doline, okovane prozore, natrpane dimnjake iz kojih vijori plavičasti dim kao perjanica hrabrog viteza.

Volim nepregledne poljane prekrivene belim kristalima. Liči na nevinost. Budi maštu. Pali srce.

Kada sam bezbrižna i srećna, sa dečjom bezazlenošću trčala kroz još neugažen sneg.

Kada sam bila prvi istraživač koji je zakoračio na nedirnute nanose prvoga snega.

Kada sam se sa oduševljenjem bacala u prvi sneg i pravila otiske kojima sam se posle toga neizmerno divila kao najlepšoj skulpturi.

Taj divni, meki sneg. Pa kako mu odoleti

Ništa ne može da probudi LEPOTU kao taj prvi sneg. Nedodirnut, neuprljan, nestvaran.
Ništa ne može da dodirne onaj damar u srcu kao taj prvi sneg.
Ništa ne može da pokrene lavinu sećanja na jedno davno prošlo vreme kao taj prvi sneg.

Kada sam zaljubljeno recitovala divne stihove moje omiljene pesnikinje koje u ovaj svečani čas poklanjam svima vama

Desanka Maksimović

“PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.”

― Desanka Maksimović

Volim sneg. Uvek me vrati u neko davno vreme i lepo detinjstvo kada je moja jedina obaveza bila da budem srećna. Probudi u meni onaj usnuli dašak nestvarnog. I prenese me u carstvo lepote.

I sada sve to isto radim. Ali u mislima, stojeći kraj prozora sa šoljom toplog čaja u ruci. I srećna sam.

Srećna što je pao prvi sneg. Srećna što mi život iznova i iznova daje trenutke radosti i lepote. Neprolazne radosti i lepote. I sve dok mi život ponavlja trenutke koji su me nekada činili srećnom, ja ću i u buduće uvek biti srećna. Život se stara za to.