Ispričaću vam jedan istinit događaj.
Kada sam bila student jedan kolega me je pitao – da li
ti nekad „to“ stavljaš na papir, misleći na moja zapažanja. Odgovorila sam da ne,
na šta je on kratko rekao : šteta.
Mnogo godina kasnije kada je život skinuo ružičaste naočare
setila sam se tog razgovora. Pokušala sam da nešto pišem, ali to nije imalo formu,
izražaj. Nije bilo iskreno.
Htela sam nešto na silu. A moje biće ne podnosi laž. Moja
duša je znala da je lažem i da hoću nešto na brzaka, onako da slažem pa zamažem.
I nije išlo.
Ostavila sam sve te pokušaje sa setom u duši i
zaboravila na taj razgovor koji je nekada davno probudio nadu da i ja mogu "da stvorim nešto". Bilo mi je čudno da ne
osećam nikakvo razočaranje.
Ali, sada znam, nije bilo sazrelo. I nije bilo istinsko,
iskreno.
Sada pišem sa lakoćom. Prosto iznenađujem samu sebe.
Ja
znam da je ovo daaaaleeeeko od literarnog sadržaja. Ali imam potrebu da ovo delim
sa vama. Zašto, ne znam. Znam samo da je ovo iskreno, najiskrenije, bez laži,
(valjda mi zato i uspeva) i da u ovome uživam i da to svoje zadovoljstvo i sreću
delim sa vama.
Podelite i vi vaše skrivene talente sa nama. Neka bude iskreno, od srca.
Нема коментара:
Постави коментар