Valjda to dođe sa godinama

Osvanuo je još jedan hladan zimski dan. Jedan od onih kad vam se ne izlazi iz toplog kreveta. Kad biste da leškarite, pijuckate topli čaj i gledate kroz prozor: u hladan dan, u maglu koja se nadvila nad gradom, u smrznute retke prolaznike koji žure nekuda. A vama je lepo tu gde ste, u toploj sobi.

A onda misli krenu svojim tokom. Počne upoređivanje. Kako je nekada bilo lepše, bolje, bezbrižnije.
Da li je? Za koga je? 

 Uvek su generacije i generacije, savremenici svoga doba mislili jedno te isto - da je nekad bilo bolje. 
Prošlost ima patinu, tihu setu na nešto što je prošlo i što se nikada neće vratiti.

A teško je prilagoditi se. Teško je odrasti. Teško je sazreti. Svaka promena je donosila rezove. Bolne, drastične, dramatične.

A sada je to neko novo vreme. I treba mu se prilagoditi. Treba ga prihvatiti sa što manje posledica po nas same. Progres jede sve koji mu se ne prilagode. I u tome se i ogleda jačina svakog čoveka. Da se promeni i prilagodi. Samo najjači opstaju.

Gledam ljuta lica, gledam tužna lica, gledam frustrirana lica bez nade da će biti bolje. Ljudi nemaju viziju. Previše su zaokupljeni preživljavanjem. Svakodnevicom. Ali život nije samo danas. Lažu oni koji kažu : „Ne treba gledati u prošlost, ne treba gledati u budućnost. Treba živeti sad i ovde“.

A ŽIVOT? KAKO NAUČITI ŽIVETI ŽIVOT?

Kako amputirati prošlost, kako se odreći sebe, kako ...

Ako ne razmišljate o prošlosti, ako sledstveno naučenom iz te prošlosti ne živite sadašnji život, i ako  iz sadašnjeg življenja ne stvarate viziju o budućnosti, kako živeti u sadašnjosti?

Čovek nije mašina. Naviješ je i ona radi. Čovek je 3D = prošlost, sadašnjost i budućnost.

Zato ne ružite na prošlost - učite iz nje, ne kukajte na sadašnjost - prilagodite se, i sanjajte budućnost.

Napijte se sa sopstvenog izvora.

                                                      Budite sami vizionar svog života.