Vreme je za priču

Vreme je za priču

Kraj godine je uvek vreme za svođenje računa. Na privatnom, poslovnom i svakom drugom planu. Vreme kada podvlačimo crtu, kada se zaričemo da nikada više nećemo praviti iste greške, vreme kada opraštamo i sebi i drugima sve učinjeno i neučinjeno, kada sa novom nadom krećemo u bolje sutra.

Sećate li se dugih zimskih večeri, kada napolju pada sneg, u rerni se peku jabuke a na ringli kuva kompot. Uvek nekako u te tihe, blage, tople večeri, lagano krene priča. Bake ili deke. Prvo uz žamor ukućana, zveket suđa, tresak otkotrljane cepanice.... A onda se sve umiri i svi se pretvore u uvo. Da čuju priču. Onu toplu, svečanu i nadasve poučnu. Začinjenu mirisom pečene jabuke iz rerne, sveže pečenog hleba i pomalo zagušljivog mirisa petroleja iz lampe. 

Nedostaje mi taj miris petroleja. I u bukvalnom i u prenosnom smislu. Možda sam trebala da živim pored nekog izvora nafte. Em bih bila bogata, em bih svakog dana mogla da "duhu iz lampe" tražim da mi ostvari po neku želju. Ovako mogu samo da maštam.

A nekada su nam ti "duhovi iz lampe" dolazili svake večeri. Kad god upalimo lampu, evo njih. I onda krene priča, a krenu i naše maštarije. I "stočiču postavi se" i "Sezame, otvori se" i još mnogo, mnogo toga. Danas ih nema. Nema ni lampi. Možda, samo još na poljima nafte.

Ali nije uvek tako kako izgleda. Svako može sebi da prizove tu čaroliju, samo ako želi. Kada smo bili mali mašta nas je nosila na krilima snova i želja. Svako od nas je imao svog "duha iz lampe" i niko tada nije ni znao za "duha sa petrolejskih polja". Imali smo svoje snove. I sanjali smo ih. Nekad u snovima, nekad budnih očiju. I nismo bili nikada tužni što se ne ostvare. Jer, sutradan nismo ni mogli da se setimo šta smo to želeli. Kada nas san onako male i pospane odnese u carstvo snova, više se ni ne sećamo šta smo to snevali budni.

A životne snove smo ostvarili. Sve što smo zaista želeli i čemu smo težili to smo i dobili. Ako smo to zaista želeli i tome stremili. 

I na šta se to mi danas žalimo. Za kakvim to nedosanjanim snovima i neostvarenim željama žalimo.

Poruka je vrlo jednostavna. Ako zaista nešto želite, radite na tome da to i ostvarite. A ako želite, želite, želite... pa onda maštajte. Ubacite koju jabuku u rernu, stavite kompot na ringlu, upalite MIRIŠLJAVU sveću i dobrodošli u čarobni svet mašte.

I da. Ne zaboravite da kao nekada vaši baka i deka, sada i vi okupite oko sebe svoje unuke ili decu.

Sećate li se kada ste im poslednji put pričali priču? I ako mislite da ih to ne bi interesovalo i da u najezdi tehnike i tehnologije, igrica i pametnih telefona nemate šanse, grdno se varate.

Pa evo i vi ste bili deo moje priče.