KAKO JA VOLIM KAD TE VIDIM
Žurim jutros
na posao i vidim ženu ispred sebe. Otprilike je mojih godina, možda malo starija.
Jedva se vuče. Ne od godina ili bolesti. Od mrzovolje, od praznog života. U ovo
rano jutro, po vlažnoj izmaglici, mora na posao. Idem iza nje i posmatram je. Želela
bih da u tom trenutku znam o čemu razmišlja.
Žena staje ispred
jedne radnje i počinje da pretura po tašni. Onda se okreće prema kiosku novina i
kaže : „evo, samo da otvorim radnju“. A onda prestaje da taži ključeve, okreće se
kiosku, razvuče umorno lice u široki, široki osmeh i kaže : „ kako ja volim kad
te vidim“.
Tada i ja već
stižem do kioska. I sve mi postaje
jasno.
Čarobni miris
tople kafe pomešan sa osmehom prodavačice iz kioska i toplina male grejalice koja
prodire kroz mali šuber na izlogu zapahnuli su me kao najlepši prolećni povetarac.
Zastala sam da pogledam ozarena lica ovih žena. Sreća što su zajedno, “poslovne”
komšinice, sapatnice u prohladna zimska jutra, srodne duše koje jedna drugu
sačekuju sa šoljom tople kafe i prijateljskom rečju u promrzlo jutro, više su
od najviše zgrade u gradu.
Tako malo treba da vam neko ulepša dan.
Нема коментара:
Постави коментар