Na čarobno te vodim mesto

Na čarobno te vodim mesto

Koliko god da volim sama, svojim rukama i nadahnućem da spremim nešto što će izazvati oduševljenje kod meni dragih ljudi, ipak često poželim da neko drugi meni priredi takvo zadovoljstvo. Divno je kada je to uzajamno, kada za svoj trud budete nagrađeni iskrenim divljenjem i srdačnim pohvalama, ali i kada taj drugi neki sledeći put to uradi za vas. Tada znate da ljudi cene to što vi radite. Tada ste neko. I u svojim i u tuđim očima. A to dopadanje i samodopadanje svima nam je jako potrebno. Da bismo mogli dalje. 

Ali, sve više smo sami. Ljudi su umorni. I svima neko nedostaje. Ali nemaju vremena jedni za druge. I što se više udaljavamo jedni od drugih, to više trebamo jedni drugima. Sve više nam treba ta bliskost dragih ljudi. Ta iskrena pohvala za ono što smo za njih uradili : "jao kumo, što je ovo divno...". Od kada to niste čuli? Od kada to niste nekom rekli? Ljudi više nemaju vremena jedni za druge. 

Koji paradoks.  

A šta rade mala deca kad su tužna i usamljena. Zavuku se u neki skriveni kutak i žive u svom svetu mašte. Pružam vam ruku da vas povedem u svoj čarobni kutak. U svet čarobnih slika, pokretnih i nepokretnih, svejedno, koje me prenesu u skriveno carstvo gde vlada čarobna magija. 

Volim da u smiraj dana otvorim moj komp i da na krilima fotografija otplovim u taj svet. Sačekam da dan utone u veče, da smiraj prevlada nad užurbanošću i ..... da svako izađe u noć za svojim obavezama ili zadovoljstvima, a onda ja polako, da ne remetim misteriju iščekivanja krenem u svoj mali, maleni skriveni kutak.

I onda se zavučem u tu čarobnu kutiju koja se zove kompjuter.

Sve me oduševljava. I putovanja, i moda, i kulinarske čarolije... Ma, sve. Ima neke magije u tim slikama, neke skrivene tajne, neke tanane niti koja dušu dira, neke očaravajuće lepote koja me drži prikovanu za još i još i još slika. Ta tajanstvenost koju skrivaju i ushićenje koje izazivaju, uvek iznova u meni budi ono malo dete koje je srećno jer je pronašlo zadovoljstvo. 

Bilo da su u pitanju slike čiji miris i ukus mogu da naslutim, ili slike koje me odmah "kupe",  ili slike koje me teraju da dalje zamišljam ..., čarolija je nestvarna. 

Prenesu me u neke divne ulice popločane kaldrmom po kojoj se prosulo jesenje lišće. Crveni, žuti, zeleni listovi mekano šušte pod mojim nogama. I dok ja lagano hodam niz ulicu uvijena u mekani, topli mantil ,  u susret mi dolazi ...  

Odvedu me na plaže gde more miriše na školjke i čežnju, u kafiće u kojima ne znaš da li su lepši lusteri, stare slike ili mirisni kolači i topla kafa. 

U radnjice koje nude divne stare minijature, u knjižare u kojima su na policama poređani retki naslovi u kožnom povezu, štampani na najfinijoj hartiji. U praznično okićene izloge prepune poklona. Ima tu magije za svakoga. I dok ja zaljubljeno gledam u to šarenilo izloga, lampiona, ukrašenih jelki i svetlećih reklama na izlokanoj kaldrmi stoji stari vergl i svira neku meni dragu muziku. 

I ne želim da izađem iz tog sveta. Lepo mi je tu, toplo kao u majčinom krilu.

Kaže naša pesnikinja, divna dama, sva od mašte i nadahnuća :

Ne, nemoj mi prići. Hoću izdaleka da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da. Ne, nemoj mi prići Ima više draži ova slatka strepnja, čekanja i stra’....

I vas čeka vaše čarobno mesto.