Vreme je za ples

                                                           

                                                                  Vreme je za ples

Zaplešimo. Nije bitno da li neko od vas zna ili ne zna da pleše. Zaplešimo. 
U ritmu sambe, rumbe, ča-ča-ča i svih ostalih okretnih igara lakih nota. 

Zanjišimo kukovima u ritmu tam-tama, zatresimo glavama uz zvuke Bitlsa. Okrećimo se u ritmu .......

Nije vam do plesa. Nije ni meni. Pa ipak ovom očaravajućem ritmu ne mogu da odolim. I neću. Čini me srećnom. Do pre nekoliko minuta stajala sam pored prozora i odsutno gledala u mokre pločnike. I kako je napolju padao mrak tako je i u mojoj duši padalo raspoloženje. 



A onda, čarobni zvuci muzike. Najpre sam nesvesno pomerala ramena u ritmu latino melodije, pa sam počela nogama da idem napred nazad, a onda sam se zavrtela. I vrtela, vrtela, vrtela. Onda sam raširila ruke, zabacila glavu, zatvorila oči, i ... zaplesala. Kroz sobu, pa hodnik, kuhinju. Muzika me je opijala, ispunjavala. Nisam ni slutila da će me toliko podići. Doduše, sreća je da sam bila sama u kući inače bi moji rekli da sam „pukla“. Nisam želela da prestanem.

 A onda je muzički urednik iz meni potpuno nepoznatog razloga pustio nešto što ne da nije moglo da se pleše, nego nije moglo ni da se sluša. Pa ne mogu da verujem. Pa šta je ovo? Kao da je neko namerno hteo da mi pokvari raspoloženje. Ali taj „neko“ očigledno nije bio uredan na časovima fizike. Jer kad se zamajac jednom pokrene ostalo ide po inerciji. Neka, samo moja, unutrašnja muzika počela je, prvo stidljivo a posle sve radosnije, da odjekuje u mojim ušima, u mojoj duši.

 Plešite sa mnom.

 Pustite neka vas zvuci magije ponesu na plesni podijum.

 Zaplešite, kao na maturi. 

Kao na karnevalu. 

Kao u bajci.

Pustite da vas muzika nosi. Budite srećni.