уторак, 19. децембар 2017.

Učinite dobro delo vratiće vam se SREĆOM








  
                                   Danas je Sveti Nikola. Zaštitinik putnika, pomoraca i dece.





Za života je nasleđenu imovinu od svojih roditelja razdelio siromašnima.

Od vas niko ne traži da budete svetac. Učinite onoliko koliko imate, koliko možete, koliko vam nije žao. Toliko, da sebe ne ugrozite a da drugima pomognete.

Svako, onim što ima. Osmehom, poljupcem, poklonom, kolačićem, toplim stiskom ruke, slatkom čokoladom...

Svako ima svoj način, da sebe i drugog usreći.


Ako nemate baš nikoga koga biste mogli da usrećite – usrećite sebe. Kad ste vi srećni, biće srećni i svi oko vas. Bar na taj jedan tren vaše sreće.

Valjda to dođe sa godinama



Osvanuo je još jedan hladan zimski dan. Jedan od onih kad vam se ne izlazi iz toplog kreveta. Kad biste da leškarite, pijuckate topli čaj i gledate kroz prozor: u hladan dan, u maglu koja se nadvila nad gradom, u smrznute retke prolaznike koji žure nekuda. A vama je lepo tu gde ste, u toploj sobi.





A onda misli krenu svojim tokom. Počne upoređivanje. Kako je nekada bilo lepše, bolje, bezbrižnije.
Da li je? Za koga je? 



 Uvek su generacije i generacije, savremenici svoga doba mislili jedno te isto - da je nekad bilo bolje. 
Prošlost ima patinu, tihu setu na nešto što je prošlo i što se nikada neće vratiti.

A teško je prilagoditi se. Teško je odrasti. Teško je sazreti. Svaka promena je donosila rezove. Bolne, drastične, dramatične.



A sada je to neko novo vreme. I treba mu se prilagoditi. Treba ga prihvatiti sa što manje posledica po nas same. Progres jede sve koji mu se ne prilagode. I u tome se i ogleda jačina svakog čoveka. Da se promeni i prilagodi. Samo najjači opstaju.

Gledam ljuta lica, gledam tužna lica, gledam frustrirana lica bez nade da će biti bolje. Ljudi nemaju viziju. Previše su zaokupljeni preživljavanjem. Svakodnevicom. Ali život nije samo danas. Lažu oni koji kažu : „Ne treba gledati u prošlost, ne treba gledati u budućnost. Treba živeti sad i ovde“.




A ŽIVOT? KAKO NAUČITI ŽIVETI ŽIVOT?




Kako amputirati prošlost, kako se odreći sebe, kako ...

Ako ne razmišljate o prošlosti, ako sledstveno naučenom iz te prošlosti ne živite sadašnji život, i ako  iz sadašnjeg življenja ne stvarate viziju o budućnosti, kako živeti u sadašnjosti?

Čovek nije mašina. Naviješ je i ona radi. Čovek je 3D = prošlost, sadašnjost i budućnost.



Zato ne ružite na prošlost - učite iz nje, ne kukajte na sadašnjost - prilagodite se, i sanjajte budućnost.




Napijte se sa sopstvenog izvora.








                                                      Budite sami vizionar svog života.

Od najboljih crpite samo najbolje



Ko je vaš uzor? Na koga se oslanjate kada vam je teško? Koga zovete u pomoć kada ste u beznadežnoj situaciji?

Kao mala dece i kasnije u odrastanju zaštićeni smo brigom roditelja, a blagosloveni njihovom ljubavlju pa nismo ni svesni da nas u životu čekaju velika iskušenja. Zato pomalo naivno i nespremno ulazimo u život očekujući da će „sve biti u redu“.

Kada nam život priredi prvu situaciju kojoj nismo dorasli, nastaju problemi.

Osećamo se napušteno, izgubljeno, usamljeno. Tada shvatamo da smo se previše poletno zatrčali u život a da se nismo naoružali svim potrebnim znanjima za prevazilaženje teških situacija.

Ali ko može sve da zna, sve da nauči, na sve da je pripravan? Pa niko. I zato ne očajavajte. Jedino što je bitno u životu je imati uzore i njima težiti.

To nam najbolje pokazuje današnja stvarnost. Život je konačno otkrio svoje pravo lice.

SVE JE VIRTUELNO. Pa i sam život. Zato simulirajte. Po uzoru na najboljeg.

Zašto deca sve lakše prebrode? Oni imaju uzore. Na koje se ugledaju. I u svakoj teškoj situaciji žele da sve urade baš onako kako bi to uradio i njihov heroj.

Zar nisu heroji najbolji, najjači, najlepši? Zašto se ne biste i vi ugledali na njih? Ne na one druge. Već na heroje.


OD NAJBOLJIH CRPITE SAMO NAJBOLJE!!!

понедељак, 18. децембар 2017.

POŽELITE OSTVARIĆE SE

Svako od nas ima svoje snove. Lepo je imati snove. Lepo je i stalno težiti njihovom ostvarenju. Nije to ni naivno, ni smešno, ni nemoguće.

 
   U čemu vi čuvate vaše snove?

Ja svoje čuvam u koferima. Možda zato što sam u horoskopu strelac koji stalno žudi za putovanjima. Moji koferi su uvek spremni. Ako ne otputujem "za pravo" onda putujem na krilima mašte. Dok se ne stvore uslovi za pravo putovanje. Nosim ih sa sobom u džepu, u novčaniku, u torbi, u mislima. Tako su uvek uz mene da mogu da ih obogaćujem, da ih oplemenjujem i kad za to dođe vreme da ih ispunim.


Da li i vi svoje snove nosite sa sobom? Da li ih negujete, čuvate, ostvarujete? Čovek bez snova je tužan čovek. Čovek bez želja je ogorčen čovek. Čovek bez iluzija je čovek bez nade.


Na dobro se čovek lako navikne. Probajte da probudite svoje snove. Da oplemenite svoju dušu. Počnite da planirate. Pola godine sanjarite, planirajte, maštajte , a kad se vratite onda drugu polovinu godine evocirajte uspomene, prisećajte se lepih trenutaka, žalite za propuštenim, zaričite se da ćete sledeći put to nadoknaditi. Uživajte u svojim snovima i želite da se ostvare. Znate kako kažu : "kada nešto jako želite, to se uvek i ostvari". I onda nam to deluje kao da se desilo samo od sebe.








Zamislite da ste pozvani na neki događaj o kojem priča ceo grad  kao o događaju sezone.  Svi važni i uticajni ljudi će biti tamo, a vi znate da za pepeljuge nema mesta. Imate ulaznicu, svoju želju, ali "sve ostalo nemate". Želite da idete a ne znate kako. Ako vaša želja ima jake i dobre vibracije i pozitivnu energiju onda će se vaši snovi i želje ostvariti. I vi ćete se od pepeljuge pretvoriti u pravu pravcatu princezu. 


Budite kreativni i pozitivni. Budite ljubazni, predusretljivi. Vodite računa o drugim ljudima, o redovnom izvršavanju svojih obaveza. Pomozite kad god možete. I sanjajte svoje snove.  Možda će pomoći mnogi divni ljudi koje budete upoznali i koji će nesebično raditi na ostvarenju tih vaših želja.






Jedino što je potrebno je : DA IMAMO SVOJE ŽELJE I SNOVE. A KAD POŽELIMO DA SE ONI OSTVARE, KOSMOS ĆE PROSUTI SVOJU ZVEZDANU PRAŠINU.

























недеља, 17. децембар 2017.

preuzeto sa https://www.coolinarika.com/recept/758203/



Krem kocke PREUZETO SA : https://www.coolinarika.com/recept/758203/

Kremasti užitak
/slika/285060/
16.02.2010.
Hvala svim damama koje su tražile recept nakon objave slike.

Sastojci

 

Priprema

  1. 1.
    Biskvit: Odvojiti žumance i bjelance, žumance izmiksati sa šećerom i dodati ostale sastojke. Na kraju lagano umješati šaum. Peći na 180 stupnjeva u manjem plehu 20×30 cm. Pečen kolač preliti mlakim čokoladnim mlijekom.
  2. 2.
    Krema: U 1 litar mlijeka skuhati šećer, gustin, i puding koje smo predhodno pomješali sa malo mlijeka. U hladno izmiksati margarin i podijeliti na dva dijela. U jednu polu dodati otopljenu čokoladu sa keksom, u drugi dio dodati napolitanke.
  3. 3.
    Čokoladu za kuhanje otopiti i dodati 4 kašike umućenog šlaga.
  4. 4.
    Slagati: biskvit + krema sa napolitankama + krema sa čokoladom + preliti otopljenom čokoladom i malo staviti u frižider da se čokolada stisne + zatim preliti izmiksanim šlagom sa malo čokoladnog mlijeka i ukrasiti po želji . (ja sam narendala čokoladu)
E, a sada i receptić za jedan pravi, mali, kremasti kolačić koji će divno zasladiti ovo nedeljno pre podne. Uživajte.



LICENCA:

A sada, pečemo kolače



Ispričaću vam događaj iz mog detinjstva.
Volela sam da pečem kolače. Od blata. Valjda svako dete ili bar devojčica peče kolače od blata. Te divne, male, slatke kolačiće. Ma, duša jedna. Čak ni mama nije umela tako da ih napravi.

Niko nije umeo da ih napravi. Samo deca. Jer, niko ne ume tako predano da se posveti nekom poslu kao malo dete. Jedini materijal koji je bio potreban i koji je bio besplatan, bilo je blato.
A kolačići... ma šta da vam kažem. Tekstura, boja, kompaktnost. Ma, sve. Ma, duša jedna. Nije bilo potrebno dodavati šećer, kakao, maslac. I, uostalom šta se koga ticalo koji su sastojci. Zar nije opšte poznato da najveći kuvari imaju neke svoje tajne recepte i sastojke koje nikom ne otkrivaju.

Pa i malo dete ima pravo na svoj tajni recept i tajni sastojak. Samo malo dete ume da napravi nešto a da ništa ne košta. Malo zemlje, vode iz obližnje barice, a peče se na suncu.

Sve što su pravili bilo je besplatno. A pravili su tako predano, tako posvećeno, tako oduševljeno. I radovali se. Danas se niko ne raduje, niti tako predano, posvećeno i sa oduševljenjem radi.

Odrasli sve gledaju kroz novac. Zato svako malo dete, kada poraste postane tužno i nesrećno. Niko ne može da ima toliko mnogo para koliko mu je potrebno za život. I zato, kad porastu, ta mala deca više nisu srećna. Za sreću im trebaju pare. Kad su bili mali pare im nisu trebale.

Imali su tajne sastojke. Ljubav. I maštu. I radost. Posvečenost.


Zato, hajde da pravimo kolače. Potpuno besplatno. Neće ništa da vas košta. Potreban vam je samo tajni sastojak. A sigurna sam da ga svako od vas ima. Samo ga je zaključao duboko, duboko u svojoj duši.

Evo, ja sam spremna da svoj recept podelim sa vama. Oduvek sam volela da čitam. Da pobegnem u neki svoj svet gde niko ne može, niti želi da me povredi. Želela sam da svoje snove podelim sa drugima, ali se nisam usudila da to stavim na papir. Sada se usuđujem. I zato pišem. I to delim sa vama. I to me čini srećnom. Svakoga dana ja izvučem po neki recept koji sam dugo, dugo krila u sebi. I pravim kolačiće. Potpuno besplatno.

I bez brige. Ovi kolačići nisu od blata.
Jer, imam TAJNI SASTOJAK, a to je moja mašta. A nemirna mašta može svašta.

Koji je vaš tajni sastojak. Zavirite u svoju dušu i pronađite svoj recept.
I ispecite i vi svoj kolačić.
I podelite ga sa nama.

U društvu je lepše. I slađe.

субота, 16. децембар 2017.

ZAŠTO SAM POČELA DA PIŠEM BLOG







Ispričaću vam jedan istinit događaj.


Kada sam bila student jedan kolega me je pitao  –  da li ti nekad „to“ stavljaš na papir, misleći na moja zapažanja. Odgovorila sam da ne, na šta je on kratko rekao : šteta.




Mnogo godina kasnije kada je život skinuo ružičaste naočare setila sam se tog razgovora. Pokušala sam da nešto pišem, ali to nije imalo formu, izražaj. Nije bilo iskreno.

Htela sam nešto na silu. A moje biće ne podnosi laž. Moja duša je znala da je lažem i da hoću nešto na brzaka, onako da slažem pa zamažem. I nije išlo.


Ostavila sam sve te pokušaje sa setom u duši i zaboravila na taj razgovor koji je nekada davno probudio nadu da i ja mogu "da stvorim nešto". Bilo mi je čudno da ne osećam nikakvo razočaranje.

Ali, sada znam, nije bilo sazrelo. I nije bilo istinsko, iskreno.






Sada pišem sa lakoćom. Prosto iznenađujem samu sebe. 





Ja znam da je ovo daaaaleeeeko od literarnog sadržaja. Ali imam potrebu da ovo delim sa vama. Zašto, ne znam. Znam samo da je ovo iskreno, najiskrenije, bez laži, (valjda mi zato i uspeva) i da u ovome uživam i da to svoje zadovoljstvo i sreću delim sa vama.



Podelite i vi vaše skrivene talente sa nama. Neka bude iskreno, od srca.




Nešto što mi uvek izmami osmeh na lice


Nešto što se ne zaboravlja



Kad sam bila student skoro svakodnevno sam prolazila pored jedne poslastičare. U to vreme poslastičare su bile vrlo retke, a pekara u današnjem smislu te reči nije ni bilo. Iz njenog izloga mamili su kolači raznih oblika i ukusa.

Kad god bih se približila poslastičari usporila bih korak da što sporije prođem pored izloga i da što duže gledam u njega i u ponudu za taj dan. Nekada bih i zastala i divila se svim tim slatkim đakonijama koje mame i zovu unutra.



Tada bih pravila narudžbine u svojoj mašti. Uzeću ovo i ovo, ne bolje ono čokoladno, ili ....

Jednoga dana sam ušla. Uživala sam stojeći u redu koji je bio podugačak, jer sam na miru mogla da posmatram to šarenilo oblika, mirisa, boja i ukusa. Devojka ispred mene je bila na redu.

„Žito sa šlagom“ – čula sam kada je naručila.

Izvolite dalje... izvolite dalje....

Žena iza mene me lagano dotače po ramenu. „Vi ste na redu“.

Nisam bila svesna šta se to sa mnom dešava. Žito sa šlagom. Šta je to – pitala sam se.
Nikada do tada nisam čula da se to prodaje kao poslastica.



U mom kraju se to kuvalo za slave i za pomene za pokoj duše. 





Kako sada može da bude poslastica? I to još u glavnom gradu u elitnoj poslastičari. U masi onih divnih đakonija ukrašenih šarenim prelivima. U ponudi najraznovrsnijih kolača od kojih ti pri samom pogledu na njih pođe voda na usta.



„Hoćete li vi da naručite ili ne? Ostali čekaju“- trže me glas prodavačice.
Potpuno nesvesna sebe i mesta gde se nalazim izgovorih : „žito sa šlagom“.


I danas osetim taj miris i ukus. Cimeta, muškatnog oraha, vanile. Dovoljno je samo da zažmurim i da vidim tu porciju mlevenog žita sa orasima po kojem se prosuo šlag kao grudva snega.

Prošlo je mnogo godina od tada. I danas mi sećanje na taj događaj izmami osmeh na lice. I blagu setu

Danas su supermarketi prepuni ovog proizvoda. Ali me ne prikuju za frižidere. Nekako su previše hladni. I ne mirišu. I nikad mi ne izmame uzdah. 





Zato i danas, posle toliko godina – žito sa šlagom jedem samo u toj poslastičari - kad god me put odnese u meni voljeni grad.

среда, 6. децембар 2017.

Kad vam život postane previše težak

                                                     
                                                      Kad vam život postane previše težak


Za život vam ne treba uputstvo, ne trebaju vam mape, kompasi, oprema...

Samo zvezda vodilja. I VERA. U sebe.

Niste ni svesni šta sve i koliko možete. Niste ni probali. Neko od straha od neuspeha, neko od lenjosti, neko od letargije, neko .... Svako ima svoj razlog.

Jedno od osnovnih pravila za lakši i lepši život je - OSLOBODITI SE VIŠKA.

A da je tako, uradićemo sledeći eksperiment :

Prvo : - skuvajte sebi kaficu ili voćni čaj
Drugo : - pripremite svesku i olovku. Ne tablet, ne pametni telefon. Staru dobru svesku i olovku. I da, umalo da zaboravim. I gumicu za brisanje (ako ne volite da precrtavate napisano)
Treće : - pripremite se za radikalno spremanje

Svako može od svog života da napravi magiju samo ako to želi, ali mi iskustvo kaže da niko ne želi da proba jer mu je to smorno, pa vam ne preostaje ništa drugo nego da mi verujete na reč.

Pa da počnemo. Da biste u Novu godinu ušli rasterećeni i da biste napravili dovoljno mesta za sve nove planove i projekte moraćete prvo da napravite mesta ( i u svojoj glavi i u prostoru koji vas okružuje) za novo. I to tako što ćete se bez žaljenja i sentimentalnosti osloboditi svega staroga koje se godinama gomilalo „za ne daj bože“.

Kažu „od viška glava ne boli“ - a ja kažem „manje je uvek veće“!!!

Današnji čovek je prenatrpan stvarima, informacijama, potrebama.
Sve to izaziva povećanu aktivnost, dodatnu energiju, još vremena.
I čime rezultira – umorom, nezadovoljstvom, frustracijama.

Davno jednom, jedan mudrac je rekao da je „sve što je višak – otrov“. Slažem se u potpunosti.

Zato se oslobodite – svega. Svega što vam smeta, što vas opterećuje, što vam stvara dodatne obaveze, dodatno vas angažuje, oduzima vam slobodno vreme, krade vam san, atakuje vam mozak.

Šolju čaja u ruke, i počnite da pravite spisak. Ali ovde postoji jedna mala zamka. Ako upadnete u nju ništa nećete uraditi. Ako odmah u cugu napravite spisak svega čega se trebate osloboditi, ništa niste uradili.

Učiniće vam se da je to – uhuhu, pa previše. Pa ćete početi da redukujete spisak. Pa da precrtavate. I na kraju, da odustanete. Jer, učiniće vam se opet, po ko zna koji put da će vam to "nešto" ipak jednom zatrebati. A onda ćete se opet vrteti u krug.

Zato se držite principa – svaki dan po malo. Ako se svakoga dana budete oslobađali viška, vaš um će beležiti oslobođenje jer ćete vi redukovati obaveze. Na taj način, polako ali sigurno idete ka svom cilju. Manje stvari, manje obaveza, više slobodnog vremena. U jednom momentu uskočićete u samu srž i smisao života – da život živite u radosti, rasterećeni, sa dovoljno vremena za sebe i vaše najmilije. I za ono što je najbitnije za svakog čoveka – sa dovoljno vremena za svoju kreativnost.

Previše obaveza je ubilo ili u najboljem slučaju uspavalo ono najbolje u vama. Vašu slobodu i vašu kreativnost. Vaše biće. Vratite mu se.

Osnovni princip je – stalnost, temeljitost i doslednost. I to po malo. Svakoga dana po malo. Ne pravite opet istu grešku. Da raščišćavajući nagomilano ponovo nametnete sebi previše obaveza. Nije to cilj. Svrha oslobađanja je da to bude temeljno, sistematično, malo po malo, korak po korak. Da zaista shvatite šta vam je sve bilo višak u životu dok ne dođete do elementarnog, osnovnog, samo onog što vam je zaista potrebno. Shvatićete sa puno radosti da vam je u životu – samo to i trebalo. Da je sve ostalo čisti višak. Da su vas razne marketinške propagande uvukle u zamku potošača i neumerenog konzumenta.

Svakoga dana (bar do Nove godine, a posle bar jednom mesečno) morate da pravite spisak viškova. I svojih obaveza, i nagomilanih stvari. Oslobađajte se temeljno „smeća“ koje ste godinama gomilali i koje je počelo već ozbiljno da vas ugrožava.

Znam, najveći problem je što ste za veliku većinu vezani sentimentalnim uspomenama.
I tome ima leka. Samo pomislite kako ćete nekoga usrećiti time što ćete mu pokloniti nešto što vama već godinama ne treba, niti će vam trebati, a nekom je itekako baš to potrebno.

Toliko humanitarnih organizacija svuda oko vas. A još više onih kojima je sve ono što je vama višak, njima preko potrebno.

Spojite lepo i korisno. I vama i njima.

Osećaj koji ćete time priuštiti – OSLOBOĐENJE – niko vam ne može pružiti, do vi sami sebi.

Da nam kuća toplo zamiriše

Da nam kuća toplo zamiriše Bliže nam se Božićni i Novogodišnji praznici. Verujem da svako od nas ima neku toplu uspomenu na deti...